Kada pokušamo da definišemo depresivno iskustvo, suočavamo se sa potrebom da definišemo iskustvo sreće, koje je oduvek bilo predmet interesovanja filozofa, psihoterapeuta, a u današnje vreme i genetičara.
Definisanje sreće i njenog nedostatka, podrazumeva definisanje onoga što nas čini onakvima kakvi jesmo i naših stanja zdravlja i bolesti, kao i naših razvojnih i etičkih ciljeva. U knjizi “Civilizacija i njena nezadovoljstva” (1929), Frojd ukazuje na potrebu da se odustane od sopstvene sreće zarad sigurnosti (kontrola sopstvenih potreba, sublimacija libida, fantaziranje o dopunskim zadovoljstvima itd.), čime je odvojio individualne potrebe od društvenih Egzistencijalistička i fenomenološka učenja nude most koji povezuje ova dva odvojena elementa: Sartre je predložio dijalektički odnos prirode i kulture u kome želja (iz bazičnog, čisto animalnog instinkta) postaje poziv na transcendenciju, koja je osnovna kategorija bića – svest da smo nepotpuna bića. Lacan je govorio o “želji za željom drugih”, čime je ustanovio jedan vid relacione etike, zasnovane na doživljaju neizvesnosti). Iz ove perspektive, postojanje je nepodnošljivo bez želje. Štaviše, Heidegger (1962)
tvrdi da je želja svojstvena čovekovoj prirodi. Vremenska dimenzija želje označava prekretnicu između analize prošle želje, koja osnažuje trenutno ponašanje ali nikada neće biti potpuno zadovoljena (upravo zato što je odložena), i želje u životnom smislu shvaćene kao deo ljudskog planiranja, kao želje da nas drugi žele, kao autonomne sigurnosti koja potiče iz pozadine pripadanja i uzajamnosti, ili možda iz međusobne isprepletenosti, kao što naglašava Merleau-Ponty. Verujem da je depresivno iskustvo manje povezano sa frustracijom u vezi sa željama iz prošlosti a više sa negiranjem želje da se bude željen.
Ovo predstavlja promenu paradigme od kauzalnog razumevanja (depresija koja nastaje iz gubitka energije koju smo investirali u važne emotivne i društvene odnose) ka iskustvenom fenomenološkom razumevanju: neko ko je depresivan više ne želi da bude željen i voljen od drugih, bez obzira na frustraciju koja iz toga proizilazi. Ovo stanovište nam dozvoljava da uvažimo iskustvo depresije onakvim kakvo jeste, a da ne pokušavamo da ga objasnimo u cilju prihvatanja. Sledstveno tome, tretman podrazumeva da budemo blizu onog koji ne želi da budu željen, bez ambicije da ga menjamo, dok tražimo niti koje bi spojile život pacijenta i život terapeuta.
U skladu sa Aristotelovom školom mišljenja, u rasvetljavanju drugih aspekata depresivnog iskustva, Galimberti (2009) povezuje depresiju sa činom neprepoznavanja ko smo zaista mi, te otuda naša nesposobnost da razumemo granice sopstvenih želja. On vidi sreću kao savremeni mit i suprotstavlja je nekontrolisanoj ideji “komercijalne” pasivne sreće koju nam društvo nudi (a što izaziva depresiju). Umesto toga, Galimberti podržava Aristotelovu etičku dužnost i tvrdi da sreća zavisi od samospoznaje, te stoga od naše sposobnosti da prepoznamo domete sopstvenih želja i mogućnosti, u skladu sa Ničeovom idejom “postati ono što jesi”. Kao takva, sreća nije prepoznata kao ostvrenje želje, niti kao nagrada, već kao vrlina upravljanja samim sobom. Depresivna iskustva, shvaćena na ovaj način, nastaju usled nedostatka upravljanja sopstvenim životom, kao i nesposobnosti da osetimo ko smo mi. Verujem da je ovakva etika sreće apsolutno neophodna u društvu kao što je naše, u kome je dominantna globalizovana komunikacija i istovremeni izostanak zaštitničkih i brižnih odnosa. Ova dva razloga onemogućavaju mlade muškarce i žene da dožive vlastiti self, najpre na nivou telesnih senzacija, a potom i na emocionalnom nivou, što konačno dovodi do pojavljivanja osećanja depresije (Spagnuolo Lobb, 2013, p.24).
U skladu sa etičkom vizijom koju je ponudio Galimberti, Natoli (1994) definiše sreću kao prirodno stanje blaženstva, u kome nema potrebe za preispitivanjem, dok njena suprotnost, bol, zarobljava u pogubnoj usamljenosti koja je nepovezana sa prirodom ljudskog bića – a koja se u geštalt terapiji naziva spontanošću selfa (Spagnuolo Lobb, 2005).
Dopada mi se termin “pogranična zemlja”, koji koristi Callieri (2008, 2010). On označava srednji prostor između sigurnosti i želje (možemo takođe reći, između pripadanja i razilaženja), u kome je moguće da se nadamo sreći. Kad treba da doživimo između, middle mode, koje je predivno opisao Goodman (Perls, Hefferline i Goodman, 1951), u depresivnom iskustvu nestaje otvorenost, ne dišemo punim plućima i nemamo perspektivu za ono što će se desiti, ne postoji now-for-next (Spagnuolo Lobb, 2013). U ontološkom smislu, projektujemo se u budućnost, međutim, depresivna iskustva podrazumevaju slom ove ontološke dimenzije ljudskog bića.
Iskustvo depresije je veoma uznemiravajuće za svakoga jer u njemu nedostaje tipično ljudsko svojstvo – nada. Bauman (2008) povezuje sreću sa klasičnom etičkom temom izbora između sopstvene dobrobiti i dobrobiti drugog. Štaviše, činjenica da su čak i pacijenti u terminalnoj fazi bolesti, koji su potpuno svesni da je kraj blizu, sposobni da se nadaju, postavlja nam pitanje: osim smanjenog lučenja endorfina i encefalina, da li je depresija i nesposobnost prevazilaženja samog sebe (videti Boncinelli, 2010)? Nada se rađa u prostoru između (vidi 2. poglavlje), gde topla znatiželja drugog sreće našu želju za pokretom ka njemu ili njoj.
Depresija je zlo ovog vremena otuđenosti, relacione praznine u kojoj, kao u mehuru, hodamo među ljudima, telesno i duhovno neosetljivi na druge. Ovo je krajnji ishod „plutajuće“ anksioznosti koja obeležava naš društveni život. Tretman depresije bi mogao početi ponovnim kultivisanjem osetljivosti za granicu kontakta sa drugima, dopuštanjem drugima da nas ugledaju i uvaže naše postojanje, kao i razumevanjem intencionalnosti drugih.
Tretman uključuje i „dokolicu“, nekorisno bivanje sa drugim u odnosu bez ikakvih očekivanja – naprosto biti-sa, što je osnova vitalnog doživljaja sebe.
Ja u svom radu uvažavam potrebe klijenta da bude srećan i to je u radu sa depresijom veliki izazov. Svi smo mi u neku ruku depresivni, ali ukoliko osećanje tuge predugo traje i ne vide se promene onda imamo razloga za zabrinutost. U tom slučaju nam je potrebna pomoć i geštalt psihoterapija nam u tome može puno pomoći. Naravno, ukoliko je potrebna i terapija lekovima sarađujem sa stručnjacima koji mogu pružiti i tu vrstu pomoći mom klijentu. Uviđam da moje ulaganje u boljitak klijenta je više nego vredno. Omogućiti klijentu da ponovo oseti radost više je nego plemenit zadatak.